*PESNIK UMIRE OD SOPSTVENOG PERA*

Da li se nekad ko promrzli pas

jedna pesma bolno zgrči u tebi?

I pevaš ko da je poslednji put,

I stihove otrovne bljuješ po sebi

Jer si sve lepo već opevao

jer si dizao i ovenčao

besmislice, lazne ideale

ko kost u grlu sve ti - zapale..

Da li cviliš najcrnje slutnje

djavo te nagoni da u pesmu ih tkaješ

I osećas utrnulost ko samrtni stisak

Al nemas ni snage da za to haješ..

Priznajem, moje su pesme sranje

laka razonoda,meni ludoj radovanje

Promašene ljubavi u zvezde kovane

sada sve su bolno,mučki otrovane

Dok i dalje muka me nagoni

da pevam kad iz sveg srca plačem

dok me jedna svetla misao progoni:

Sve moje uništite ognjem il mačem

I neka se moje ime zatre

ko da me nikada nije ni bilo

ja sam se davno te opekla vatre

I kristalno jasno se samo usnilo:

JA SAM VOLELA I JA SAM PISALA

KROZ STIHOVE SAM ZA NJIM UZDISALA

MESTO DA SAM MU SVE PROSTO REKLA

MOJA JE PESMA MENE OPEKLA...

I sad..slušam cigansku rapsodiju

bićem celim tu divnu pijem melodiju

I znam da sam ukleti prorok,

i opet-pesnik

sama svojoj nesreći vesnik

Žašto prokletstvo se baš pesniku dade

da zivot piše mesto da ga grabi i krade

Da kuje u zvezde nesreću svoju-

ONOG STO REČ JEDNU,’EJ.. NE RAZUME MOJU!

Bože,uzmi mi ovo patetično pero

i ovo more stihom bljuvane hartije

Kada  on nikad mogao razumeo nije

Pesma što tišti nek me lako ubije..

Da mirno isplačem ove tamne oči

oči navek tamom ovenčane

Šta mi vrede-da ga s drugom gledam

šta sad vrede te žive boli opevane

što sam ga ko princa odevala

Vazdizala, nikad ismevala

Što sam ko klinca razmazila

I svaka moja mu verna bila..

Što ljubav moja zanavek ne beja dana

nego sećanja samo sad u poj kovana

Nek mu je kleto pevanje moje

A meni  neka je Carstvo Tvoje,

ili nek djavo me sa poslednjim stihom odnese

Bilo sta nek je,samo da duša podnese

DA UTIHNE ŽAROM KOJIM PEVA I PIŠE

DA MOJE PESME NE BUDE VIŠE

JER MI SVAKA UKLETO NJIME ODIŠE

NEKA SE  GUMICOM I SEĆANJE BRIŠE

MENI SE BEZ NJEGA VAZDUH NE UDIŠE

POSLEDNJI STIH..MA I TO JE PREVIŠE.

Ovo cviljenje sa teškom patetikom

Ja ne smatram više nikakvom estetikom.

Eto,nek se sve spali, precrta ili obriše

Jer on moja pesma je,a nema ga više

A ako nema ni njega, ni pesme

Ništa više ni živeti ne sme..!

Nit mi se sme, nit mi se daje

Da ova besmisao i dalje traje

Da se živi samo od sećanja

I da se u sećanje uporno zove

Onaj što taj zov čuti ne ume

Niti pročitati išta razume

A možda mu se tako može i hoće

Sama ga krunisah kraljem moje samoće

i ubrzava traka mojih sećanja

fleševa,dodira, slika,obećanja

Sama upadam u taj vrtlog ludi

Nek moja strast sad meni sudi

Nek pesma sećanje ne mene obriše

Neka ispeva da nema me više

Možda da nikad me nije ni bilo

Utvara što je se samo usnilo...

Neka me pusti,i ja ću pustiti

Sa perom lako i dušu ispustiti

Ispustiti, i najzad osloboditi...

I nikad se više ko pesnik roditi..

Pesnik umire od sopstvenog pera

i moje iz mene nek sve otera..

I nema razloga ni da se pamti

Onaj ko sam od sebe plamti..

Onog ko samog sebe sagori

Nebo proguta-nebo zatvori.

Pesnik umire od sopstvenog pera

I sa tim ne prestane njegovo prokletstvo

Dok smrt žudno grli, on zali budalno

Što ne može opevati i ono..nebesko.

                   

*****

(Nikad stvarna nisam ni bila...

  .. crna je krv moja od mastila..)

   ...................................