PROFESOR
Predivna jesen dve
hiljade pete, upravo sam postala brucoš na FDU... Odlazak na fakultet, kad si brucoš, pogotovo kad upišeš
glumu i pobegnes iz provincije, daje ti osećaj da je ceo svet potpuno tvoj...
Moj uspeh je bio veliki, nenadan i falilo je samo još nešto, falilo je samo da
se zaljubim, da otkinem... Kolege me nikad nisu zanimale, pogotovu moji
vršnjaci, n-n-nikada..! Da proslavim to što mi je život lepši i slađi neko
ikad, što sam pobegla iz palanke u velegrad, potrebno mi je starije vino.
Časovi i vežbe su uveliko počinjali, jurili
sam po hodniku da prepišem raspored i raspitam se gde je koji kabinet i
ugledala ga. Šmekerski naslonjen na zid, vodio je razgovor sa nekim starijim
kolegom. Prepoznala sam ga sa prijemnog ispita, bio je u komisiji, anđeo koji
mi je toliko pomogao jer od treme nisam mogla da izgovorim Rakićevu ’’Očajnu
pesmu’’. Sa bine sam strčala sva u suzama, a on me je zaustavio dok sam već
bila na izlaznim vratima, i rekao da pokušam još jednom... Pod svetlošću
reflektora, i tremom koja guta, koja stvara vrtoglavicu, nikog iz komisije
nisam jasno videla, ali njega sam zapamtila...
Bilo me je stid... Od jake oktobarske kiše
koja me je sustigla na pola puta do fakulteta, moja fenirana kosa savim je pala
i slepila se, a drljava bela bluza, sasvim nakisla (baš tog dana kad nisam
stigla ni brushalter da naučem), dozvolila je da se moje grudi sasvim jasno
ocrtavaju i od hladnoće hodnika da bradavice sasvim iskoče... A on, on me
gledao sa blagim smeškom i nešto došapnuo kolegi, gledali su me obojica i nešto
prokomentarisali, a zatim se vratili svom razgovoru, ali su ipak njegove smeđe
oči i dalje šarale po meni onako nekako – nikakvoj...
Kasnije sam saznala da je on moj profesor
glume i istorije pozorišta...
Časovi i vežbe kod njega bili su fenomenalni,
sa sobom, još kako uđe na vrata, u prostoriju je unosio fenomenalnu pozitivnu
energiju... Još nije napunio četiri banke i svi smo ga gledali više onako kao
ortaka; dinamika
na vežbama, divna radna atmosfera, nasmejane kolege koje upijaju svaku njegovu
reč i sve više ga poštuju – ti časovi su bili beskrajno zabavni. A ja, ja sam
polako tonula u laku zaljubljenost, s nestpljenjem čekala vežbe kod njega,
vrebala ga na hodniku i odbijala uporno i dosadno udvaranje i kolega sa klase i
onih starijih, za mene postojao je samo ... Profesor. U tim godinama i takvoj
situaciji, jedna, još uvek do kraja nesazrela devojka, lako meša ljubav sa
fascinacijom – stvaranja idola, duhovnog ’’vođe’’... Nije mi bilo važno jer me
je njegova energija ’’podgrevala’’, njegov stav, pogled, to kako se nosio, a
Boga mi i kako je izgledao ... poludivlje smeđkasto-plave kose, ne preterano
visok, ali zgoan, lepog lica i divno izvajanog torza i zadnjice koju sam
žrakala očima na svakoj vežbi kad bi morao da se savije da nam nešto pokaže...
Moja ljubav, ili fascinacija – gledno sa ove
vremenske distance se pomalo mešala sa bolom u donjem abdomenu, tamo gde takva
ljubav najčešće i zaboli; moja se silna želja preplitala sa očajem – na klasi, i na celom
faksu bila je gomila prelepih, od rana jutra nafrakanih koleginica, a ja...
Jedna savim obična Em Em, večito od Košave raščupane kose, od žurbe i večitih
kašnjenja nikad do kraja našminkana, obučena u ono što prvo dohvati iz ormana
koji bi ’’navalio’’ na mene sručavanjem svog sadržaja svaki put kad bih
pokušala da ga otvorim... Jedna sasvim obična, provincijska Em Em, sa pogledom
zanesenim od lepote i užitaka koju prestonica pruža, uvek sa podočnjacima i
sasvim razbijena, umorna jer bi ponekad direktno iz noćnog provoda stigla na FDU...
A on je baš mene večito prozivao za partnera kad bi pokazivao neku vežbu,
nevešto bi mu asistirala i topila se kad bi me uzeo za ruku i izvukao ispred
grupe, jedva savladavala tremu kako bih uspela da sa njim odradim vežbu...
Nisam ni sama znala zašto, nejasno mi je bilo što bi uvek mene birao da mu
asistiram... Baš posle jedne takve vežbe, prvi put mi se nasamo obratio. Svi su
polako napuštali salu, a ja polako, blenući u sms poruku, uzela svoj ranac i
polako ka vratima, kad me pozvao :
‘’Koleginice..?’’
Okrenuh se i shvatih da smo sami i da me zove da priđem.
Srce mi pobesnelo ispod tanke bluze, skroz..! Ćutim, ne progovaram, smotano
trpam telefon u ranac, sveske i pakle cigareta mi ispadaju, raspadam se i
skupljam, konačno prilazim njemu...
‘’Koleginice, jeste li slobodni večeras’’, priča on i ne
čeka odgovor, ‘’ voleo bih da dođete večeras da pogledate novu prestavu, u
kojoj igram…’’,bla bla, objašnjava, a ja ne znam ni sopstveno ime,’’… pa ako
želite da dođete, ja ću Vam ostaviti karte na biletarnici Ateljea 212, samo mi
recite dolazite li sa nekim da znam koliko karata da Vam ostavim, bilo bi lepo
da dođete jer…’’… prekidam ga i ko metak ispaljujem:
‘’Dolazim sama, ostavite mi samo jednu..!’’
“Dakle, jedna karta… I ako bih mogao da Vas zamolim da Vam
više ne persiram,
niti Vi meni, ne volim da persiram studentima ni da oni meni persiraju, to je
jedna nepotrebna stvar, barijera između svih vas i mene koju ne želim... Dakle
Em Em dolazi sama, je l’ tako..?’’ Pita i smeška se...
’’Da,
naravno, dolazim zasigurno!’’, crvenim i pocupkujem snoge na nogu ko šiparica,
sluđena od radosti što smo sklonili bar ’’Vi’’ barijeru..!
Mislim da sam počela da se spremam još tri
sata ranije... Sve pažljivo i savršeno – izvlačim crnu liniju oko očiju, bakarno
crvenim bojim usne, ktartka haljinica i čizme do iznad kolena, natapirana,
divlja kosa... Profesor će večeras videti ’’dragu koleginicu’’ Em Em u
najboljem izdanju... Poluprazan bus i noć koja se lagano spušta, Gospode, kako
volim Beograd kad tone u mrak i sve se pali i sjaji... čarolija...
Predstava je bila dobra. Ustavari, ne znam...
Ja sam gledala samo u njega i osećala kako mu se dive, koliko ga vole...
publika, ali i prelepe glumice – prvakinje Ateljea, dame upredivnim skupim
večernjim haljinama, i stare žene, i mlade žene, prelepe umetnice i zgodni
gejevi, Profesora svi gutaju očima, a među svima njima, najviše zanesena (opet)
jedna sasvim obična... Em Em... Dugo sam čekala u onoj gužvi posle predstave da
i ja dođem na red da mu čestitam, a oko mene još masa ljudi, to me je tako
obezvoljilo... Čestitam mu drhtavim rukama, a on me ljubi u obraz i brzo šapuće:
‘’Čekaj
me dole u bifeu, dolazim za pola sata, a onda te vodim negde, nemoj da mi
slučajno pobegneš..!’’
Ma kud bih pobegla, sluđena sam od radosti,
sasvim u neverici šta se događa..! Ne samo da me je pozvao na predstavu već me i vodi negde... Cupkam na
barskoj stolici i nalivam se vodkom kako bih bar malo smanjila tremu jer sam
izbezumljena..! Pojavio se za trideset i pet minuta, samo me zagrljajem oko
struka smak’o sa stolice i izveo napolje, otljučao auto i rekao- upadaj! Ne
znam gde idemo (nije mi ni bitno), ne postavljam previše pitanja, prepuštam se
i on vozi kao lud, adrenalin uporno raste; pita me šta pijem i izlazi na prvu trafiku
da kupi pivo i cigarete kojih nikad dovoljno... Vozimo se kroz noć i natežemo
iz plastične pivske flaše zakamuflirane neprovidnom kesom; moli me da mu pripalim
cigaretu dok on odvrće muziku i spušta mi ruku tačno tu gde se haljinica
podigla, tu iznad kolena, pa prelazi malo više, dok jednom rukom i vozi i puši
cigaretu... Pričamo i smejemo se – ne znam čemu, valjda iščekivanju nečeg
lepog... Priča mi odakle sam, gde sam uzela stan, koju srednju sam završila, a
ja, sva polaskana šsto se raspitivao o meni i zna poprilično mnogo potvrđujem i
ispijam pivo sve većim cugom, smejem se i ’’pojim’’ njega... Beograd nikad
nisam baš dobro poznavala ali kontam da vozi ka Košutnjaku, mestu poznatom kao
opšti jebarnik... Prećutno pristajem na sve večeras, pijana sam, znam da nisam
prva i jedina, ali sam se ’’primila’’ i sve sam bliža Profesoru, želim sve sa
njim i želim sada..!
Našao je jedno usamljeno mesto da parkira i
tu stajemo... U polučasovnoj vožnji izgubili smo sve inhibicije, upozali se
neverovatnom brzinom i poželeli se ludački. Pogledao me je i priznao koliko sam
mu se svidela još na prijemnom, pitam zašto baš ja i opijam se u moru
kopmlimenata koji mi udeljuje, razlozi; priča mi kako sam jedinstvena u moru
napirlitanih kokošaka koje , navodno, nemaju moj ’’potencijal, lepotu,
harizmu’’ koju je on kao odmah spazio... Ta je žvaka tako jevtina, tako
izlizana, i on tako jebeno greši ako misli da ova provincijalka nema pojma o
životu... Govorim mu koliko je otrcano sve to što mi priča i da sam sve to već
slušala, a on se snuždenim pogledom kune da je istina, dok obara sedište i moli
me da sednem na njega, da dodjem kod njega, i naravno da pristajem, svejedno
sve jesmo li za noć il’ dve, i meni je potrebno da ugasim tu toliko gomilanu
želju za njim..! Dok se on otkopčava i gura pantalone na dole, ja se več
prebacujem na njega;
sluđuje ga to lepo iznenađenje da ja imam čarape koje drže halteri i tangice
koje se tako lako pomere, da mogu odmah da se navučem na kurac koji se dig’o
kako on kaže – još kad sam tako lepa i zavodjiva ušla u auto, a možda i ranije,
još kad me je drhtavu od treme video prvi put na ’’daskama’’,na prijemnom...
Nebitno, njegovje auto tako širok i udoban da mogu lepo da ga uhvatim između
nogu... Trenutak konačnog spajanja izmamio nam je urlik; on me čvrsto drži oko
struka i mazi mi kosu, jako i odsečno me navlači... Kita mu nije predugačka ,
ali je obim impresivan, izaziva da se tako lepo namestim i da ga zajašem i
navlačim se grubo da ga kaznim što me je doveo na ovakvo jedno mesto, ’’lomim’’
mu kurac aon pokušava da me uspori uopzoravajući me da je toliko naložen da bi
me mogao poprskati prebrzo ako budem toliko ’’nevaljala’’...
Usporavam mu malo i predlažem jednu
interesatnu vežbu – on je ipak moj profesor, a ja ću biti studentkinja koja
nije spremila ispit pa bi preko kurca da izmami dobru ocenu... Moj predlog mami
iskre u njegovim očima i oduševljenje i on prihvata...
’’Sedite
koleginice na mene, promešajte malo, da vidim koliko dobro ste se spremili..!’’
Njegova gluma je fantastična i pravi mi je
izazov da odigram ovo sa profesorom glume i prvakom srpske pozorišn scene...
Naš session, naš privatni čas; bedra mi gore i ja klizim pičkom po njemu, oboje smo toliko mokri
da mu stalno ispada iz mene, našta ja uvek brzo odreagujem i vratim taj kurac gde
mu je i mesto, navlačim se vođena ritmom njegovih ruku na mojim bokovima, mazim
se i ispovedam kako sam se previše tucala da bih stigla da spremim ispit, molim
da mi se upiše prolazna ocena, šapućem i ližem mu uvo, a on pokušava da
kontroliše uzdahe da ostane u ’’ulozi’’ koju sam mu dodelila, pa migovori kako
sam jedna nevalajla studentica i da me mora kazniti, pljeska me po dupetu sve
jače i jače, prosto sam morala da vrisnem, skroz mi se ’’jebe’’ da li će nas
neko čuti, videti, a vidim i da je on previše napaljen da je i njemu svejedno,
udara me po dupetu dok hvali moju građu i govori mi kako moram da se potrudim
ako hoću ocenu... Orobljavam mu ruke i kidam ga ugrizima po vratu, skidam
majicu da bih trljala svoje grudi o njegove; na sam taj pogled, trgao je ruke iz
’’zarobljeništva’’, da bi uhvatio te ’’zrele dunje’’ kako je nazvao moje
poprsje i prosto se davi u njima, ostavlja trag pljuvačke dok usisava bradavice
da ponovo iskoče onako kakve ih je video kad sam pokisla prvi put došla na
faks, brutalno zariva prste u njih i tuca me do ludila, zastaje samo na
trenutke da se ne ’’prospe’’ jer ne želi da traje previše kratko, pa ponovo
navaljuje unutra, sve plamteći u meni...
’’Koleginice,
tako ste jebeno dobriiiii,... Vi, kurvice jedna, da Vas ne bih sad odmah oborio
morate mi priznati s kim ste se još
tucali po fakultetu..? Kome ste još davali ovo prejebozovno telo, ko Vas je još
trpao, ko Vam ga je stavlajo u ta prelepa usta..?’’
Izmišljam
gomilu imena i sa svakim nabadanjem na njega izgovaram po jedno, da bih ga
isprovocirala... Za provokaciju me stiže i kazna, blagi šamar po licu, pa po
sisama koje se ljujaju tu iznad njegovih snažnih grudi, po dupetu, po pičkici
onoliko koliko može da dohvati; tuče me i tuca me dok besni, pola zbog uloge, a pola možda i
zbilja i steže me uz sebe:
“Vi!
Šta – Vi, ti, jedna mala kurvice, dronfuljice, jebačice mala, ti si od sad samo
moja i pičku ću da ti ušijem ako te samo uhvatim da je nudiš nekom drugom, i ovo telo, ovaj struk, ove
sise po kojima hoću da svršavam, ova prelepa usta... JASNO, KOLEGINICE..?’’,
viče na mene dok me nabada do samog bola i trpa svoje prste u moja usta, ližem
ih, pa ih ugrizem... opet šamar kao kazna za ugriz, i ja mu sklanjam ruku i
ljubim ga, mumlam kako sam ga samo lagala, a on me steže, od njegovih šaka mi
ostaje crven trag na leđima i priča, ponavlaj ko opijen - Moja si, moja si...
samo si moja..!
Stakla se zamaglila od uzdaha, od isparenja
tela, sad smo sigurni u našem mikrosvetu, dajem mu se silinom recipročnom
čekanju i čežnjom za situacijom kao što je ova.. Naša se predstava nastavlaja i
on kaže da sam na putu da dobijem najbolju ocenu ako se samo malo spustim
’’dole’’... Komfor njegovij ’’jebačkih kola’’ mi dozvoljava da se očas glavom
nađem među njegovim nogama, Profesor uzima odrveneli kurac u ruku i polako me
’’hrani’’, ližem mu vrh glavića i sve što uspem da dohvatim dok ga on trlja i
kožica se pomera... Hvata me opet za kosu i skroz mi ga uvaljuje u usta, da
zaslužim imaginarnu desetku pomahnitalim lizanjem, stežem ga rukom u korenu i
po jajima... Od nadražaja stenje sve više i više i zabacuje glavu na naslon; nastavljam pojačanim
ritmom, oblizujem ga svuda i trljam ga o usne, o obraz potpuno zaljubljena u
taj neobični ud, kako već rekoh – ne tako veliki ali tako jebeno dobar da zadovolji
sve perverzije, da izdrži sa mnom, da istraje... ustremila sam se i više nema
povratka; mrsi mi kosu rukama, pritiska glavu ka njemu, mazi me svuda gde sam
mu dostupna i urla da ne može više... Puni mi usta žarom koji sam ja upalila i
održala, lepo mi je, predivno mu je, nabija ga sve do grla i bukvalno me davi,
al nebitno, tako me zabavlja ta reakcija na akciju, gutam vrlo rado i usisavam
i poslednju kap iz njega da bih ga lagano usnama pustila i obrisala usta o
njegovu golu butinu... Privlači me ka sebi i ljubi dugo...jako dugo, svom
svojom nežnošću...
Jutro nas je dočekalo u njegovim kolima,
blagi jutarnji mraz na staku dok ja ležim u sklupčana njegovom naručju...
Poljubili smo se za dobro jutro; držao je moje lice, bradu, da mi kaže koliko
sam ’’jedinstvena’’, koliko mu znači protekla noć i da ne žali ni zbog čega...
Ne žalim ni ja...
Vozi me ka mom stanu, ćutimo i palimo
cigarete... Neka divna muzika i dalje svira na radiu, neki soft rock sasvim
primeren za rano jutro... grad se polako budi, dok semi vraćamo iz
’’bludničenja’’, neki već kreću na posao... Tišinu prvi prekida on.
’’Nemoj
me pogrešno shvatiti, ali ja sam oženjen, žena mi je vrlo zajebana po ovom
pitanju, veruj mi da si prva s kojom sam je prevario... Možemo da imamo mnogo
toga, sviđaš mi se do ludila, mutiš mi razum, bilo mi je prokleto dobro,
predivno, ali molim te da budemo
diskretni i da nikom ne pričaš o ovome, naročito na fakultetu... Ona je
profesor na Pravnom...’’
Tim rečima, tim informacijama on ruši onog
idola kakav mi je bio do tog trenutka. Ali krivica je moja, jeste da on ne nosi
burmu, ali vrlo lako sam mogla da se raspitam na faksu, pa nemoguće je da
takvog lika još nijedna nije ’’maznula’’. Ne verujem da sam baš prva s kojom je
sve ovo imao, al ajde, poverovaću mu da i meni bude lepše... Ne izjašnjavam se
povodom ponovog viđanja, niti njegove ponude da budemo ljubavnici... Ugledala
sam autobusku stanicu i zamolila ga da stane tu.
’’Ne
zanima me ko je ona... Prepostavila sam. Ne znam... ništa ti ne mogu reći
povodom nas... Profesore. Biće - sta bude...’’
Izlazim
iz kola da sačekam autobus. On pokušava da me vrati... samo asm zalupila vrata
i rukom mu dala znak da ide. Ulazim u bus sa pocepanom čarapom, razmazane
šminke, neke tetke me gledaju... A ja gledam Beograd koji se budi i razmišljam
da li ću danas stići na prvo predavanje... Ubrzo ne razmišljam više ni o
čemu...
Ljubav ... zaljubljnost... fascinacije,
zablude, goli seks ... Profesor. Gluma kao obmana i laž. Idoli koji padaju.
Kako jutro svemu da notu neke bolne realnosti. Kako jutro lako poništi sve...
Tuširam se i njegov miris se spira s mog tela... Nekoliko litara vode, i ...
sve je poništeno. Dobro jutro, Em Em.
