Kako je
čudno
Probuditi
se jedno jutro potpuno naspavan
Odmoran
... ceo organizam je smiren
Sa
spoznajom da si konačno pomiren
Sa
beskrajnom prazninom
Sa
gomilom ničega u sebi
Bez
ikakvih nadanja, i shvatanjem
Uzaludnosti
borbe
Za
onim što celim si srcem hteo
A
sad to srce tek pomalo treperi
I
ne osećaš apsilutno ništa
Samo
beskonačno zapljuskivanje talasa
Te
praznine – s kojom već se miriš...
I
po prvi put sa beznađem srođen
Puštaš
tu plimu da te oblije
A
da ti zapravo –
Baš
ništa nije.
Kako
je samo čudno
Gotovo
toliko da bi trebalo bar
Da
te uplaši
Smeješ
se jer jedva da osećaš strah
Već
si od njega sasvim utrnuo
I
sve stvari koje su te besno lomile
Nepravda,
jad, jed, bol čist kao suza
Sad
su već napravile – olupinu
I
kao svaka olupina
Mirno
dremaš na nekom otpadu
Čekajući
da nepoznati ljudi
Pokupe
tvoje delove
Da
skinu ono što im je potrebno
I
zadovoljno odu
Pomirljivo
posmatraš svoje komadanje
Pritom
apsolutno ništa ne osećaš
Baš
ništa
Dok
kroz zgužvan mozak sine misao
Seva
jedna sasvim ti nova
Da
zapravo si već dugo mrtav
Baš
ono pravo – mrtav
A
da toga nisi ni bio svestan
Posmatraš
jesen koja dolazi
Tako
mirno u mestu stojiš
A
život, a sve oko tebe prolazi
Vrti
se kao najživlji karneval
Prvi
put imaš tu moć
Da
osmotriš sebe sa svih strana
I
spolja i iznutra
Zanimljivo
je, ali ti ništa ne znači
I
živo ti se jebe za sve...
Ionako
bi svakako umr’o
Kasnije
... ili pre.
Нема коментара:
Постави коментар