Ne, nisam ja raskoš što tvoje ga oči vide
Sve
moje je tako maleno - u šaku da stane
Ja
gazim noć u smesno ogromnim čizmama
I
snom dan, kad mi onako - nezgodno svane
Život
ubrzan puštam da malo stane...
Poneke
vrline i nepokolebljive mane
Još
uvek uspešno kradem Bogu dane
Rasejana
više no celo polje maslačka
Priča
mi je neshvatljiva i dugačaka
Pripovedam
ko starica kužna i slepa
Ja
sam odavno samo za snove lepa...
Kosa
mi od sna sva umršena
I
ja s njom konfuzna i zamršena
Ne
teraj me...
Ne
teraj me da ti ikada pričam
Na
šta mislim kad mi se otvore okice
Ja
još živim neke prohujale dane
Na
njih nižem zlato, sedef i šljokice
Ne
teraj me...
Nikad
da budem ono što dano mi nije
Srce
mi ludo još uvek bije da snije
Sene
dalekih prohujalih mi dana
Puno
smeha iz ovog malenog stana
Ne
teraj me...
Da
se budim kad i svi i na posao krećem
Životom
jedinim da jedno isto oblećem
Ne
teraj me sa staza svojih sna da skrećem
Jedino u snu ga još uvek
srećem ..!
Rasplićem
tu kosu boje starog zlata
Nijedna
vlas uopšte posedela nije
Sa
usana slatkih slije mu se osmejak
Onaj
što samo ga za mene uvek krije...
Pusti
da odsanjam, pa nek’ više me nije
Srce
još mi starom damarom bije
Kad
mu se telo nad mojim nadvije
Pusti,
neka me čežnja gori, ubije ..!
Sa
usana mu se medovi slivaju
I
opet samo mojih gladne bivaju
Uz
sebe me tako čvrsto veže
Sećanje
je bludno, više nego sveže
Misli
vazda samo njemu beže
Kad
ne sanjam – sve bolno je teže...
Tad
ne dišem već uzdišem
Nisam
sama tu s’ tobom
Predugačke
pesme pišem
Živeći
sa – svojim snom!
I
kad ti se čini da sam previše bleda
Ukočeno
telo mi se pomaći ne da
Nit’
me trži, nit’ uz sebe drži
Neko
je od tebe vazda brži...
Ne
plači što me ne možeš probuditi
Večnost
imam da ga mogu obljubiti..!
Samrtni
dah me zauvek s njim spojio
Dušu
mi beskrajnom srećom napojio
A
do smrti te tako zanosno i sjajno lepe
Stari
ljubavnici čekaju, ne strepe..!
Ljušturu
tela mi bacite u hladno more
Za dušu mi slobodnu što sa njim izgore..!
Нема коментара:
Постави коментар