Bilo je to neko sasvim drugo vreme,
''doba nevinosti'', mogu to tako nazvati
Sada mi samo u magnovenju lutaju
Na našem ranču najlepši letnji sati...
Moja lepa mama, i stariji bata
al iznad svega, ej... mala Maja i ...tata.
Te oči, hej... sad moje su baš iste boje
Gledaše me nekom toplinom starog zlata...
Al' ne, ovo nikakva bajka nije
i nikakav se srećan kraj tu ne krije
Zato nek ne čita onaj kome do toga nije
Nije to nešto o čemu se snije...
Dodje oblak i tamom to zlatno nadvije
i kao da nikada sve ni bilo nije.
Ja pamtim,
ali ne mogu da vratim:
Stari me je učio da pucam iz utoke, puške
Sećam
se, imao je sokolov vid i mirnu ruku...
Stari
me je učio i motor da volim i vozim
Pažljivo,
brižno me uvek držao u struku.
Stari
me je učio i kkao se love otrovne zmije
I
mnogo što-šta što se tad devojčica učila nije,
Voleo
je od mene da pravi ’’mangupa’’
A
iznad svega da smo neprestano skupa...
Na
najveći ringišpil me jednom smestio
Ne
bi li kevu od straha onesvestio
Nisam
se plašila lude visine, brzine
Znala
sam - tu je stari da o meni brine...
A
onda su prošle te divne godine
Videh
da stari više nigde ne vodi me
Od
jednog takvog super-heroja
Ostade
samo pogan i gnoja....
Ne
sećam se ni koliko sam godina imala
Kad
ta je figura odjednom nestala
Sećam
se da sam bila zbunjena
Al
mama je uvek imala opravdanje
Buraz
bio već odrastao, shvatao stanje
Uradili
su sve da mala patim što manje...
Taj
što me učio da se čuvam od mangupa
I
kako se šamar ali i pesnica žestoko lupa
Doneo
je svoju životnu odluku
Da
sam otplovi u jednu sigurnu luku...
Ne,
mater mi nikad varao nije
Nit’
mu je takvo šta bilo na umu...
Omatorio
je i od nas se umorio
I
otišao je daleko od grada u šumu
I
tamo je svaku noć počeo spavati
Ceo
dan ćutati i drvo deljati...
Ja
sam se nadala da će da se vrati
Niko
tad nije starog mog’o da shvati
Tako
jebeno urbani lik
Da
postane totalni frik
Kafanu
i društvo naglo da ostavi
(A
ja nisam nikada shvatila
I
dan danas ne prihvatam stvari) –
Mezimče
svoje da naglo zaboravi....
I
još je godina prošlo, i ja sam ostarila
Detinjstvo
je sada jedan dalek san
Osećanja
sam lako zanemarila
I
lik njegov mi beše potpuno stran...
Postala
sam i ja stepski vuk
Što
čopor za sobom dugo ne trpi
Što
patnje svoje u sebi pati
I
nikog više ne može da trpi...
Postala
sam i ja kao stari
Ali
to što sad priznajem poreći ću uvek
Teško
mi pada ta patetična lirika
I
prezime sam sama sebi promenila
Ja
sam sad Mita
I
nabijam ko pita...
Sećanja
zakopala jako duboko
Jer
mene je moj stari naučio
Da
i kad boli duboko – ne zasuzi oko...
Nisam
sigurna da li ga mogu videti
Vesti
o njemu mi donosi samo mama
Ali
ni jedna ta vest lepa nije,
Ne
mogu da pustim da me to slama.
I
onda odem do prve kafane
Imam
cug kakav je on uvek imao
I
samo pijana mogu da priznam
Koliko
boli što nije ostao...
I
sve ono što mi nije dao
Za
trenutke kad mi je do bola trebao
Opijem
se da se mogu nazvati – stokom
Raspomamim
se, u skoku lakom, žestokom
Odem
sa mnogo, mnogo starijim momkom
Sa
nekim ko bi mi tata mogao biti
Nežnost
tražiti, utehu pustu grliti ...
Moja
je priča samo jedna u moru
Tužnih
detinjstva zbog lošeg očinstva
Postoje
i mnogo surovije, bolnije priče
Nemam
prava i neću da se moja ističe...
I
baš zato što on ovo pročitati neće
Jer
ne zna da mu je kćer pesnik, da piše
Otvoreno
priznaću da ipak ga volim
Ali
da imam pravo i da ne prebolim
Što
ta ukleta krv teče niz moje vene
I
da je prekasno da ikada potraži mene
Da
se ponekad i same sebe postidim
Što
rođenu krv poganu ne želim da vidim
Lepa
sećanja ću zauvek duboko nositi
Ali
im prkosom i ’’glave’’ pokositi!
Ne
treba nikad da život daje
Onaj
što ne ume da u tome istraje
Ponekad
osećam da bih ga i mogla ubiti,
Robijati
ga, ali nikad ga ... ne prežaliti..!
Kasno
je, moj voljeni stari
Za
života si zajeb’o stvari
Prvi
put te sad nisam nazvala – tata
I
nek se na tome zapečate vrata
Ne
treba nikad život davati
Onaj
zbog koga se samo kune i pati.
Shvati..!
(Ovo
je jedina pesma mom tati).
Нема коментара:
Постави коментар