* MI CULPA *

Ne, dušo, odavno više nisam ljuta

Jer kad na isto mesto padneš dva puta

U previsokim potpeticama

Sav razbiješ se, al ipak si živ

Tu sam si kriv

Sam sebi si kriv...

Možda sam se i mogla ljutiti

Kad si me prvi put žešće zajeb’o

Al te nikako nisam trebala pustiti

Da opet me podigneš da poljubim nebo

Da me uzmeš na tom suludo mekom oblaku

Od mene napraviš onu tvoju podatnu, laku

Praznim rečima da me nisi ni prestao voleti

I kao ’’nikada’’ me nisi ni mog’o preboleti

I da ponovo pustiš moju ruku

Na istom mestu, u istom trenutku

I baciš kao krpenu lutku

U istom onom prašnjavom kutku...

Ej, dušo moja, kako da budem ljuta

Što si me zajeb’o milion puta

Kad sam ti sama sve to dopustila

Namesto da sam odavno pustila

Srce da pošteno iskrvari, izboli

I što sam u sebi toliko većala

Da sam te šutnula kad i ti mene

Sad te se hladno i ne bih sećala

Sto puta bih te do sada izbrisala

A kamo li ti pesmu napisala...