* NEMIRNE STRUJE *

Na samom dnu tamnog okeana

Mojih misli, tajni, i sećanja

Ugledah sebe ko šarenu školjku

Što ima jednu iskonsku boljku

Da biser iznedri, bol porođajni

Biser; čist, predivan, sjajni...

Deo mog mesa, mog tela i krvi

Moj ponos i moje savršenstvo

Disao je dahom moga poljupca

A nemir talasa nam beše blaženstvo.

Čuvala sam to moje najveće blago

Duboko skriveno u mog mesa toplini

U slatkom soku moje vlažnosti

Pevala sam mu tiho: ’’ne brini’’.

I onda, odjednom se sve zakovitla

Nemirne struje nas vukle pučini

Tako sam te silno u sebe zgrlila

Ogoljena sad odjendom na površini

Talasa što se o stene samoubija

Blizu stene sam nas nekako sakrila.

Na vrelome pesku sunce me prži

Suši me, i tako se teško diše

I ti si moj nemir tada osetio

Pa se upio u mene još više...

I baš tu, na meni nesigurnom tlu

Tu naš jednog dana i otkriše...

Rukama, noževima su dugo se borili

Ne bi li moj jak oklop otvorili

Moje meso besno kidali, rasporili

Otpor savladali, snagu oborili...

I iščupale te iz moje utrobe

Pohlepne i gadne spodobe

Dušu moju da odvedu, zarobe

Na izdisaju me potpuno zdrobe!

Uništena, sasvim sam klonula

U parčićima na dno opet tonula...

Svaki delić mi se sa peskom stopio

Tu, gde mi se i život utopio...

Prelepa školjka, ali sad bezvredna

Bez ploda svoje ljubavi – bedna..

Mene je odmah na smrt osudila

Lepota što sam je uopšte probudila.