*I JA S’ RADOŠĆU SMRT SVOJU GRLIM *

Od beznađa se teško razboleh

Od utvare celu noć obljubljena

To umrla ljubav je jednog čoveka

U svetu živih ostala zarobljena...

On beše divan, već zreo muškarac

Ja balava, vrcava koketa mala

Uživala sam da me ludo obožava

Mnogo varala , još više ga lagala

A on me opet voleo, o kako me voleo

Pravo ludački, do poslednje kapi krvi

Uzimao me uvek sa takvom strašću

Ko da mi rukama krhko telo mrvi...

I sav bolestan od moga nemara

U groznici snevaše dva anđela plava

Decu našu, a ja mu lomila snove

Sad mrtav čovek kraj mene spava.

A ja... sa radošću sad smrt svoju grlim!

Ja svojoj utvari u zagrljaj hrlim

I onda utvara postaje anđeo

I ljubavi njegove me ovenča veo...

Od beznađa i ja polako umirem

Ko što je on za mnom umirao

Gledajući tuđe usne na meni

Slomljen preda me na kolena pao

I sad tog čoveka više nema

Tog jedinog što mi je sve dao...

Od beznađa umirem i nema me više

Moja je duša verna, ne može da vara

Shvatih da volim ga tek kad ga izgubih

Sad sam stara, sad sam i ja samo utvara

I ta divna, brtutalno ubijena ljubav

Spokoj nije našla i kao duh evo luta

Pa me požuda sa njim svu preplavi

Spaja nas i razdvaja po stotinu puta

Gori nam tela dok ih jutro ne ugasi

Kad zatekne ih gola i isprepletena

Od nespokoja su noćima divljala

Bludom sveti se umrla čednost njena

Lepota i čednost moje naveće ljubavi

Umrle ljubavi me beznađe poplavi...

I ja s radošću smrt svoju grlim

Utvari svojoj u zagrljaj hrlim

I utvara tad postaje moj anđeo

U smrt nosi me njene ljubavi veo..!