*OGLEDALO*

Mila, nekad moraš sve da podneseš
A da ne huliš na Boga što sve ti uzima
Poslednji uzdah iz grudi i radosti sve
I Onog što jedino s Njim svega ima..

Na leđima krhkim i slabim poneseš
Težak krst, na glavi venac svoje pokore
I  kao živa zakopana u memljivoj sobi
Budna, i nema samo ležiš do zore..

I da gledaš te tužne sene, obrise
Živahno kako plešu po zidu
Da je bar jedna od njih mogla umreti
Il nestati u potpunom stidu..

I još toliko toga da izneseš
Život da nastaviš nasuprot volji
A ni jedne svetle tačke vidljive
Da sledeči dan biće bar malo bolji.

Pa bojiš kosu u pakleno crno
Crni lak, karmin, crna odeća
I takva kad ulicom prođeš
Ljudi se klone jer se tuga oseća..

Ko Božja kazna
Teško zarazna
Ovenčana bolom
Postala jesi
Dok lutaš ulicom
Ja te posmatram
I vidim da ne znaš
Ni ko si,ni gde si..

Saveznice
Sveznalice
Pametnice
Lepotice

Tako nam se namestilo, dalo
Da smo jedna drugoj ogledalo..

                                                   (mojoj Ivani M.)